Osnov ugovorne obaveze - Advokatska kancelarija Topić Banjaluka
Osnov ugovorne obaveze, kauza, predstavlja jedan od bitnih uslova za nastanak punovažnog ugovora. On objašnjava rađanje ugovornih obaveza ili tačnije odgovara na pitanje zašto se dužnik obavezuje, cur debetur. Prema klasičnom shvatanju, kauza predstavlja cilj kome stranke teže prilikom zaključenja ugovora i to cilj koji je uvijek isti u ugovorima iste vrste. Tako, kod dvostrano obaveznih ugovora obaveza stranaka jedne drugoj uzajamno služe kao kauza: obaveza jedne stranke ima za svoju kauzu obavezu druge stranke.
Zakon o obligacionim odnosima Republike Srpske
Službeni list SFRJ, broj 29/1978, 39/1985, 45/1989 - odluka USJ i 57/1989 i Službeni glasnik Republike Srpske, broj 17/1993, 3/1996, 37/2001 - dr. zakon, 39/2003 i 74/2004
Glava II
Nastanak obaveza
Odjeljak 1
Ugovor
III Osnov ugovorne obaveze
Dopušten osnov ugovorne obaveze
Član 51
(1) Svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov.
(2) Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.
(3) Pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako nije izražen.
Osnov ugovorne obaveze, kauza, predstavlja jedan od bitnih uslova za nastanak punovažnog ugovora. On objašnjava rađanje ugovornih obaveza ili tačnije odgovara na pitanje zašto se dužnik obavezuje, cur debetur. Međutim, to objašnjenje na planu teorijskog raspravljanja izazvalo je nastanak čitavog niza različitih shvatanja. Sva se ona mogu, redom kako su nastajala, svrstati u tri osnovna pravca: klasično shvatanje kauze, negacija kauze, i novija shvatanja kauze u okviru kojih se razlikuju ona koja prihvataju jedan objektivan kriterijum, i najzad, ona koja u izvjesnom smislu, predstavljaju mješovito shvatanje kauze, podrazumijevajući i subjektivne i objektivne kriterijume.
Prema klasičnjom shvatanju, kauza predstavlja cilj kome stranke teže prilikom zaključenja ugovora i to cilj koji je uvijek isti u ugovorima iste vrste. Tako, kod dvostrano obaveznih ugovora obaveze stranaka jedne drugoj uzajamno služe kao kauza: obaveza jedne stranke ima za svoju kauzu obavezu druge stranke. Kada se ovo pravilo primijeni na kupoprodaju, onda ono otkriva da se svaki prodavac obavezuje prema kupcu samo zato što se kupac obavezuje prema prodavcu. Na pitanje, zašto se prodavac obavezuje da preda stvar kupcu, odgovor je: zato što se kupac obavezuje da mu preda ugovorenu cijenu.
Prema tome, neposredni cilj ili kaiza kod ove vrste ugovora uvijek je ista bez obzira na različitost motiva, pobuda, ili ličnost ugovornika. Stranke mogu prilikom zaključenja ugovora imati veoma različite motive, pa i nedopištene sa gledišta pravnog ili moralnog poretka, ali samo jedan od njih je kod određene vrste ugovora uvijek relevantan i evidentan, on je uvijek isti kod određene vrste ugovora: svaki prodavac, bez obzira na različitost motiva, obavezuje se uvijek radi toga što se i kupac obavezuje prema njemu. Prema tome, obaveza jednog ugovornika je neposredan motiv obaveze drugog ugovornika, i taj motiv dobija snagu uniformne činjenice koju nazivamo kauzom ili osnovom ugovora.
Ništavost ugovora zbog osnova obaveze
Član 52
Ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.
Sa gledišta sankcije ništavosti, razlikovanje odsustva osnova od njegove nedopuštenosti ne predstavlja praktičan interesjer su pravne posljedice u oba slučaja iste: ugovor ne proizvodi pravna dejstva odnosno on je pogođen sankcijom ništavosti. To znači, da se na ovu ništavost može pozvati svako zainteresovano lice i na nju se pazi po službenoj dužnosti, a pravo na isticanje ništavosti ne gasi se, takav ugovor ne može konvalidirati samim protekom vremena, tužbom se zahtijeva utvrđivanje ništavosti, što znači da sudska odluka ima deklarativan karakter.
Kod dvostrano obaveznih ugovora odsustvo osnova postoji u slučaju kada je jedna obaveza bez predmeta ili kad je predmet nemoguće izvršiti; obaveza druge strane tada je bez osnova, npr. obaveza kupca će biti bez osnova, ako je individualno određena i nezamjenjljiva stvar koja predstavlja predmet prodavčeve obaveze bila potpuno propala već u momentu zaključenja ugovora, i obrnuto, obaveza prodavca biće bez osnova ako se prema upotrebljenim izrazima u ugovoru cijena ne može smatrati određenom ili odredivom, isto tako, obaveza jedne stranke ostaje bez osnova ukoliko druga stranka ne izvrši svoju dospjelu obavezu.
Pobude za zaključenje ugovora
Član 53
(1) Pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost.
(2) Ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva.
(3) Ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača.
Kontaktirajte nas
Telefoni: 051/220-270
065-511-122
Advokatska kancelarija Topić
Advokat Ružica Topić
Braće Mažar i majke Marije 48
78 000 Banjaluka, RS, BiH
E-mail:
IV Sposobnost za zaključivanje ugovora
Ugovori pravnog lica
Član 54
(1) Pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti.
(2) Ugovor zaključen protivno odredbi stava 1. ovog člana nema pravno dejstvo.
(3) Savesna strana može zahtevati naknadu štete koju je pretrpela usled zaključenja ugovora koji nema pravno dejstvo.
Saglasnost u pravnom licu za zaključenje ugovora
Član 55
(1) Kad je opštim aktom pravnog lica određeno i u registar upisano da njegov zastupnik može zaključiti određeni ugovor samo uz saglasnost nekog organa, saglasnost se može dati prethodno, istovremeno ili naknadno, ako što drugo nije upisano u registar.
(2) Druga strana ima pravo da pozove pravno lice da se njegov ovlašćeni organ u primerenom roku izjasni da li daje saglasnost, pa ako to ovaj ne učini, smatraće se da saglasnost nije data.
(3) Naknadna saglasnost ima povratno dejstvo, ako drukčije nije ugovoreno.
(4) Ako saglasnost nije data, smatra se da ugovor nije ni zaključen.
(5) Kad se prema odredbama ovog člana smatra da ugovor nije zaključen, savesna strana može zahtevati od pravnog lica pravičnu naknadu.
(6) Odredbe prethodnih stavova primenjuju se i u slučaju kad je opštim aktom pravnog lica određeno da zastupnik može zaključiti neki ugovor samo zajedno s određenim organom tog pravnog lica.
Pravno lice, kao što je preduzeće, tj. privredno društvo, može preduzimati pravne radnje samo preko fizičkih lica. Ali u jednom privrednom društvu, koje može imati nekoliko stotina, pa i hiljada vlasnika i radnika, ne mogu svi zaključivati ugovore u kojima će se preduzeće pojavljivati kao ugovorna strana. Zato privredno društvo istupa u pravnom prometu preko svojih zastupnika. Privredno društvo mogu zastupati razna lica. Na prvom mjestu to je direktor, a uz direktora privredno društvo mogu zastupati lica određena statutom privrednog društva, punomoćnici i prokuristi. Prvi stav ovog člana odnosi se na one zastupnike privrednog društva čije se ime upisuje u sudski registar, a čija ovlašćenja u pogledu zaključivanja ugovora za privredno društvo mogu biti ograničena. To su direktor i statutarni zastupnici preduzeća. U pogledu prokuriste se prvi stav ovog člana ne može primijeniti, jer se ovlašćenja iz prokure ne mogu ograničiti.
Ugovor poslovno nesposobnog lica
Član 56
(1) Za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora.
(2) Ograničeno poslovno sposobno lice može bez odobrenja svog zakonskog zastupnika zaključivati samo one ugovore čije mu je zaključivanje zakonom dozvoljeno.
(3) Ostali ugovori tih lica ako su zaključeni bez odobrenja zakonskog zastupnika rušljivi su, ali mogu biti osnaženi njegovim naknadnim odobrenjem.
Pravo saugovarača poslovno nesposobnog lica
Član 57
(1) Saugovarač poslovno nesposobnog lica koji nije znao za njegovu poslovnu nesposobnost može odustati od ugovora koji je zaključio sa njim bez odobrenja njegovog zakonskog zastupnika.
(2) Isto pravo ima i saugovarač poslovno nesposobnog lica koji je znao za njegovu poslovnu nesposobnost, ali je bio prevaren od njega da ima odobrenje svog zakonskog zastupnika.
(3) Ovo pravo se gasi po isteku trideset dana od saznanja za poslovnu nesposobnost druge strane, odnosno za odsustvo odobrenja zakonskog zastupnika, ali i ranije ako zakonski zastupnik bude odobrio ugovor pre nego što taj rok istekne.
Pozivanje zakonskog zastupnika da se izjasni
Član 58
(1) Saugovarač poslovno nesposobnog lica koji je zaključio ugovor sa njim bez odobrenja njegovog zakonskog zastupnika može pozvati zakonskog zastupnika da se izjasni da li odobrava taj ugovor.
(2) Ako se zakonski zastupnik ne izjasni u roku od trideset dana od ovog poziva da ugovor odobrava, smatraće se da je odbio da dâ odobrenje.
U ovom članu kao i u prethodnom, iz sadržine norme proizilazi da se on odnosi na slučajevima kad je ugovor zaključio ograničeno poslovno sposobno lice, a ne poslovno nesposobno lice, kako je navedeno u prvom stavu. Zakon određuje da se ugovor koji je zaključilo ograničeno poslovno sposobno lice može osnažiti naknadnim odobrenjem njegovog zakonskog zastupnika. Nije određen rok u kojem zakonski zastupnik može dati takvo odobrenje. A sve dok ne bude dato takvo odobrenje, ugovor je rušljiv. Da bi se saugovoraču ograničeno sposobnog lica omogućilo da otkloni ovu neizvjesnot, dato mu je ovim članom pravo da zahtijeva od zakonskog zastupnika ograničeno poslovno sposobnog lica da se izjasni. Razumije se, ovo je pravo praktični interesantno za saugovorača ograničeno poslovno sposobnog lica u onim slučajevima kad on ne želi da odustane od ugovora.
Zakonski zastupnik ograničeno poslovno sposobnog lica može se i konkludentnom radnjom izjasniti da odobrava ugovor koji je zaključilo to lice. Takac će slučaj postojati ako je na poziv saugovarača da se izjasni, zakonski zastupnik ograničeno poslovno sposobnog lica pristupio izvršavanju ugovorne obaveze. Ako zakonski zastupnik ograničeno poslovno sposobnog lica nije dao traženo odobrenje u roku od 30 dana, treba primijeniti odredbu člana 56. stav ZOO.
Kad ugovarač stekne poslovnu sposobnost poslije zaključenja ugovora
Član 59
Poslovno sposobno lice može zahtevati da se poništi ugovor koji je bez potrebnog odobrenja zaključilo za vreme svoje ograničene poslovne sposobnosti samo ako je tužbu podnelo u roku od tri meseca od dana sticanja potpune poslovne sposobnosti.
V Mane volje kod zaključenja ugovora
Prijetnja kod zaključenja ugovora
Član 60
(1) Ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi.
(2) Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica.
Prijetnja, kao mana volje, ne podrazumjeva pogrešnu predstavu stvarnosti, što je obilježje zablude i prevare, već je riječ o volji koja je izraz tačne predstave stvarnosti, ali koja je izjavljena kao rezultat određenog pritiska. Pritisak se može učiniti upotrebom fizičke sile i izazivanja straha kod prinuđenog. Prema tome, tradicionalno se razlikuju dvije vrste prinude: fizička i psihička, moralna, prinuda ili prijetnja. Kod fizičke prinude pritisak na volju ugovornika vrši se upotrebom fizičke sile, vis absoluta, u momentu davanja izjave, na primjer, zlostavljanjem nanošenjem tjelsenih povreda, lišenjem slobode, fizičkim mučenjem i slično. U stvari, tu se ne radi o manji volje, nego o potpunom odsustvu volje, tako da ne može biti riječi o nastanku ugovora. Za razliku od fizičke prinude, kod prijetnje se pritisak na volju ugovornika vrši psihičkim putem, vis compulsiva. To se postiže izazivanjem opravdanog straha od buduće opasnosti koja će se desiti samom ugovorniku ili njegovoj imovini ili njemu bliskim licima odnosno trećim licima, ukoliko ne zaključi određeni ugoovr.
Bitna zabluda kod zaključenja ugovora
Član 61
(1) Zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine.
(2) Strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva.
(3) U slučaju poništaja ugovora zbog zablude, druga savesna strana ima pravo da traži naknadu pretrpljene štete bez obzira na to što strana koja je u zabludi nije kriva za svoju zabludu.
(4) Strana koja je u zabludi ne može se na nju pozivati ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije bilo.
Zabluda u ugovornom pravu predstavlja netačnu predstavu o pravnim činjenicama relevantnim za punovažnost ugovora. Najčešće, netačna predstava se odnosi na neki lemenat ugovora, ali moguće je da se odnosi i na njegovu prirodu ili na lice s kojim se ugovara. Upravo prema tome na koju se činjenicu odnosi, postoji čitav niz raznih vrsta zabluda koje nemaju isto dejstvo na punovažnost ugovora. Pojam zablude ne podrazumijeva nikakvo angažovanje saugovornika da se u svijesti lica koje je u zabludi stvori određena netačna predstava. Naprotiv, u formiranju netačnog uvjerenja o nekoj činjenici drugi ugovornik nema nikakvog udjela, bar ne svjesnog.
Zabluda o pobudi kod ugovora bez naknade
Član 62
Kod ugovora bez naknade bitnom zabludom se smatra i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze.
Nesporazum kod zaključenja ugovora
Član 63
Kad strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje.
Kako ugovor nastaje kada su se ugovorne strane saglasile o njegovim bitnim sastojcima, to je potrebno da se izjave popnudioca i ponuđenog sretnu i percipiraju u savjesti njihovih nosilaca. Međutim, prisustvo zablude o prirodi ugovora ili o osnovu ili predmetu obaveze, sprječava saglasnost volja, pretvarajući odnose stranaka u jedan tzv. gluvi dijalog. One, u stvari, izazivaju nesporazum o bitnim uslovima za zaključenje ugovora, što ima za posljedicu nepostojanje ugovora. Zbog toga ove zablude se još nazivaju i "zablude-prepreke".
Kod zablude o prirodi ugovora, error in negotio, stranke prilikom zaključenja ugovora nemaju u vidu isti ugovor, na primjer ako neko preda jednu stvar drugome misleći da mu je proda, a ovaj drugi primi vjerujući da je stvar dobio na poklon ili zajam, onda nema ni prodaje, ni poklona, ni zajma. Jednostavno, umjesto da su se volje susrele, one su se mimoišle, tako da ponuda nije prihvaćena, što znači da ugovor nije nastao. Razumije se, ukoliko je druga strana voljna da izvrši onaj ugovor koji je protivna strana stvarno htjela, onda zablude o prirodi ugovra više nema, jer je to nova saglasnost koja proizvodi neželjena pravna dejstva.
Posredna izjava kod zaključenja ugovora
Član 64
Zabluda lica preko koga je strana izjavila svoju volju smatra se isto kao i zabluda u vlastitom izjavljivanju volje.
Prevara kod zaključenja ugovora
Član 65
(1) Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna.
(2) Strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete.
(3) Ako je prevaru učinilo treće lice prevara utiče na sam ugovor ako je druga ugovorna strana u vreme zaključenja ugovora znala ili morala znati za prevaru.
(4) Ugovor bez naknade može se poništiti i kad je prevaru učinilo treće lice, bez obzira na to da li je druga ugovorna strana u vreme zaključenja ugovora znala ili morala znati za prevaru.
Prevara se sastoji u namjernom preduzimanju određenih radnji jednog ugovornika u cilju izazivanja ili održavanja zablude kod drugog ugovornika. U suštini i ovdje je riječ o pogrešnoj predstavi o pravnim činjenicama potrebnim za punovažnost ugovora, samo što ta pogrešna predstava proizilazi iz određenih radnji ili postupaka drugog ugovornika. Zbog toga, prevara ili kako se ona još naziva "izazvana zabluda", u strogom smislu riječi i ne predstavlja neki poseban, potpuno nezavisan nedostatak volje. Ona je u stvari jedna vrsta zablude i to kvalifikovane zablude koja za sobom povlači teže pravne posljedice nego obična zabluda.
Prividan ugovor
Član 66
(1) Prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama.
(2) Ali, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost.
(3) Prividnost ugovora ne može se isticati prema trećem savesnom licu.
U ovom članu zakonodavac reguliše dva nevažeća ugovora: u prvom stavu radi se o zaključenju ugovora, gdje stranke izjavljuju da su zaključile ugovor ali su pri tome saglasne da u stvarnosti ne žele zaključenje takvog ugovora, fiktivan ugovor, a u drugom stranke su zaključile jedan ugovor koji ne žele, sa namjerom da zaključe ugovor sa drukčijim dejstvom, koga prikriva ovaj pravi prividan, prazan, fiktivan, ugovor. Pri tome nastaje ne samo fiktivan ugovor, već i disimulovani, maskirani, u drugoj formi predstavljeni, ugovorni odnos. Pod pojmom "prividan ugovor" obuhvaćena su dva ugovora, fiktivan i simulovani ugovor.
Kontaktirajte nas
Telefoni: 051/220-270
065-511-122
Advokatska kancelarija Topić
Advokat Ružica Topić
Braće Mažar i majke Marije 48
78 000 Banjaluka, RS, BiH
E-mail:
VI Forma ugovora
Neformalnost ugovora
Član 67
(1) Zaključenje ugovora ne podliježe nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno.
(2) Zahtev zakona da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora.
(3) Ali su punovažne docnije usmene dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana.
(4) Punovažne su i docnije usmene pogodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili druge strane, ako je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana.
Odredbama ovog člana Zakon proklamuje princip savremenog ugovornog prava prema kome se ugovori zaključuju prostom saglasnošću volja, solus consesus obligat, bez ispunjenja unaprijed predviđenih formi. Stranke mogu ispoljiti svoju volju na razne načine: usmeno ili pismeno, kao i svim postupcima kojima se posredno ili neposredno ispoljava određena pravno relevantna volja. One, dakle, u principu nisu obavezne da se prilikom zaključenja ugovora potčine zahtjevu forme, kao unaprijed predviđenom spoljnjem, vidljivom obliku preko koga se volja manifestuje. Međutim, istorijski razvoj ugovornog prava ukazuje na činjenicu da se ovaj princip nije nikada primijenio u svom apsolutnom smislu, već su uvijek prisutni određeni izuzeci gdje su stranke obavezne da poštuju zakonsko naređenje u pogledu ispunjenja određenih formi.
Raskidanje formalnih ugovora
Član 68
Formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom, izuzev ako je za određeni slučaj zakonom predviđeno što drugo, ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da raskidanje ugovora bude obavljeno u istoj formi.
U ovom članu postavljeno je pravilo da sporazumni raskid formalnog ugovora u principu ne podliježe nikakvoj formi. Ipak, taj sporazum će biti formalan u slučaju kada je to zakonom posebno predviđeno ili kada to proizilazi iz cilja zbog koga je predviđena forma ugovora koji se ovim putem raskida. Pomenuto pravilo odnosi se samo na slučaj kada stranke saglasnošću svojih volja odustaju od svog ranije zaključenog ugovora, sporazumni raskid ugovora.
Ugovorena forma
Član 69
Formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom, izuzev ako je za određeni slučaj zakonom predviđeno što drugo, ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da raskidanje ugovora bude obavljeno u istoj formi.
Sankcija nedostatka potrebne forme
Član 70
(1) Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizlazi što drugo.
(2) Ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukoliko su stranke punovažnost ugovora uslovile posebnom formom.
Pretpostavka potpunosti isprave
Član 71
(1) Ako je ugovor zaključen u posebnoj formi, bilo na osnovu zakona bilo po volji stranaka, važi samo ono što je u toj formi izraženo.
(2) Ipak, biće punovažne istovremene usmene pogodbe o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno, ukoliko nisu u suprotnosti sa njegovom sadržinom ili ako nisu protivne cilju zbog koga je forma propisana.
(3) Punovažne su i istovremene usmene pogodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili obe strane ako je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana.
Sastavljanje isprave kod zaključenja ugovora
Član 72
(1) Kad je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je zaključen kad ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju.
(2) Ugovarač koji ne zna pisati staviće na ispravu rukoznak overen od dva svedoka ili od suda, odnosno drugog organa.
(3) Za zaključenje dvostranog ugovora dovoljno je da obe strane potpišu jednu ispravu ili da svaka od strana potpiše primerak isprave namenjen drugoj strani.
(4) Zahtev pismene forme je ispunjen ako strane izmenjaju pisma ili se sporazumeju teleprinterom ili nekim drugim sredstvom koje omogućava da se sa izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave.
Listing podstranica:
Kad je izvršen ugovor kome nedostaje forma
Član 73
Ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizlazi što drugo.
Sankcija nedostatka potrebne forme predviđena je u čl. 70. gdje je rečeno da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi ne proizvodi pravna dejstva ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizilazi što drugo. Međutim, ovaj član predviđa slučaj da će formalan ugovor kod koga nije poštovan zahtjev forme, a koji je uglavnom izvršen, biti punovažan ako to nije protivno svrsi forme. Na taj način, ova dva člana se povezuju u jednu cjelinu dajući odgovor na pitanje sankcije nedostatka potrebne forme.
VII Uslov kod zaključenja ugovora
Uslovi i njihovo dejstvo kod zaključenja ugovora
Član 74
(1) Ugovor je zaključen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice.
(2) Ako je zaključen pod odložnim uslovom pa se uslov ispuni, ugovor deluje od trenutka njegovog zaključenja, osim ako iz zakona, prirode posla ili volje strana ne proističe nešto drugo.
(3) Ako je zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje važiti kad se uslov ispuni.
(4) Smatra se da je uslov ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, spreči strana na čiji je teret određen, a smatra se da nije ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, prouzrokuje strana u čiju je korist određen.
Nedopušten ili nemoguć uslov kod zaključenja ugovora
Član 75
(1) Ništav je ugovor u kome je postavljen odložni ili raskidni uslov protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.
(2) Ugovor zaključen pod nemogućim odložnim uslovom je ništav, a nemoguć raskidni uslov smatra se nepostojećim.
Obezbjeđenje uslovnog prava kod zaključenja ugovora
Član 76
Ako je ugovor zaključen pod odložnim uslovom, poverilac čije je pravo uslovljeno može zahtevati odgovarajuće obezbeđenje tog prava ako je njegovo ostvarenje ugroženo.
Računanje vremena kod zaključenja ugovora
Član 77
(1) Rok određen u danima počinje teći prvog dana posle događaja od koga se rok računa, a završava se istekom poslednjeg dana roka.
(2) Rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca.
(3) Ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan.
(4) Početak meseca označava prvi dan u mesecu, sredina - petnaesti, a kraj - poslednji dan u mesecu, ako što drugo ne proizlazi iz namere stranaka ili iz prirode ugovornog odnosa.
Rokovi se računaju kalendarski po kalendarskim jedinicama, mjesecima, danima. To je tzv. civilno računanje vrememna. Ako se vrijeme računa na časove, minute imamo astronomsko računanje vremena. Vrijeme se računa astronomski pri sticanju prava za koje se određuje rang po momentu sticanja, kod bilježenja stvarnih prava u zemljišne knjige, kod pronalazaka u registar patenata i kod brodskih registara. Opšte je prihvaćeno pravilo da kod roka određenog u danima ne računa se dan zaključenja ugovora odnosno dan u koji pada događaj od koga rok počinje teći. Na primjer, ako su stranke dogovorile da će ispuniti svoje ugovorne obaveze "osam dana od danas" današnji dan se ne računa u rok. Prvi dan se računa samo onda, ako je početni mjerodavni momenat za početak roka kao kod zaključenja ugovora o zakupu u trajanju od jedne godine od prvog avgusta. Ovdje počinje rok od prvog avgusta. Isto se tako dan rođenja uračunava u godine starosti. Ako se rok računa po danima, računa se zaključno i poslednji dan roka.
Primjena pravila o uslovu kod ugovora
Član 78
Kad dejstvo ugovora počinje od određenog vremena, shodno se primenjuju pravila o odložnom uslovu, a kad ugovor prestaje da važi po isteku određenog roka, shodno se primenjuju pravila o raskidnom uslovu.
IX Kapara i odustanica
1. Kapara
Vraćanje i uračunavanje kapare
Član 79
(1) Ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen (kapara), ugovor se smatra zaključenim kad je kapara data, ako nije što drugo ugovoreno.
(2) U slučaju ispunjenja ugovora, kapara se mora vratiti ili uračunati u ispunjenje obaveze.
(3) Ako što drugo nije ugovoreno, strana koja je dala kaparu ne može odustati od ugovora ostavljajući kaparu drugoj strani, niti to može učiniti druga strana vraćanjem udvojene kapare.
Neizvršenje ugovora
Član 80
(1) Ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana može po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće, ili tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu ili vratiti, ili se zadovoljiti primljenom kaparom.
(2) Ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, druga strana može, po svom izboru, tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće, ili tražiti naknadu štete i vraćanje kapare, ili tražiti vraćanje udvojene kapare.
(3) U svakom slučaju, kad druga strana traži izvršenje ugovora, ona ima pravo i na naknadu štete koju trpi zbog zadocnjenja.
(4) Sud može na zahtev zainteresovane strane smanjiti preterano veliku kaparu.
Ovaj član sadrži pravila na osnovu kojih se uređuju pravna dejstva kapare u slučaju kad ugovorna obaveza nije ispunjena krivicom jedne ugovorne strane. To je upravo ona situacija u kojoj dolazi do punog izražaja funkcija kapare kao sredstva obezbjeđenja ispunjenja obaveza. Svoju funkciju obezbjeđenje, kapara ostvaruje vršeći psihički pritisak na dužnika tako što, ako ne ispuni obavezu iz ugovora i to iz uzroka za koje odgovara, pored nepovoljnih posljedica, koje ga mogu pogoditi na osnovu opštih pravila prijeti mu i gubitak kapare.
Pri tome, ta prijetnja je usmjerena na način da pogodi krivu stranu, bez obzira da li je ona kaparu primila ili ju je dala. Tako uređena pravna dejstva kapare, u njenom svojstvu sredstva obezbjeđenja, mogu da objasne što kaparu, po pravilu, daje samo jedna ugovorna strana drugoj, iako je mogućno da to učine obe strane. Jer, i, kad kaparu daje samo jedna ugovorna strana u nekom dvostranoobraznom ugovoru, to istovremeno služi i kao obezbjeđenje ispunjenja obaveza i druge strane. U tome treba vidjeti razlog što se kapara u praksi najčešće koristi za obezbjeđenje ispunjenja obaveza strana iz dvostranih ugovora, posebno ugovora o prodaji i ugovora o djelu.
Kapara u slučaju djelimičnog ispunjenja obaveze
Član 81
(1) U slučaju delimičnog ispunjenja obaveze, poverilac ne može zadržati kaparu, nego može tražiti ispunjenje ostatka obaveze i naknadu štete zbog zadocnjenja, ili tražiti naknadu štete zbog nepotpunog ispunjenja, ali se u oba slučaja kapara uračunava u naknadu.
(2) Ako poverilac raskine ugovor i vrati ono što je primio kao delimično ispunjenje, on može birati između ostalih zahteva koji pripadaju jednoj strani kad je ugovor ostao neizvršen krivicom druge.
2. Odustanica
Uloga odustanice
Član 82
(1) Sporazumom ugovornih strana može se ovlastiti jedna ili svaka strana da odustane od ugovora davanjem odustanice.
(2) Kad strana u čiju je korist ugovorena odustanica izjavi drugoj strani da će dati odustanicu, ona više ne može zahtevati izvršenje ugovora.
(3) Strana ovlašćena da odustane dužna je dati odustanicu istovremeno sa izjavom o odustajanju.
(4) Ako ugovarači nisu odredili rok do koga ovlašćena strana može odustati od ugovora, ona to može učiniti sve dok ne protekne rok određen za ispunjenje njene obaveze.
(5) Ovo pravo odustajanja od ugovora prestaje i kad strana u čiju je korist ugovoreno počne ispunjavati svoje obaveze iz tog ugovora ili primati ispunjenje od druge strane.
Odustanica, čije se funkcionisanje i pravna dejstva koja izaziva, uređuju pravilima zadržanim u ovom članu, predstavlja sporazum, kojim ugovorne strane predviđaju ovlašćenje za jednu od njih ili, za svaku ugovornu stranu, da može odustati od ugovora plaćajući onoj drugoj određenu imovinsku korist. U zakonu se ne određuje šta može biti predmet odustanice, što znači da strane, poštujući opšta ograničenja, koja važe za predmet ugovora, mogu predvidjeti kao predmet odustanice bilo koju stvar. U praksi se, gotovo isključivo, kao predmet odustanice ugovara određena suma novca.
Kad je ugovorena odustanica, strana koja je ovlašćena da odustane od ugovora, ima mogućnost opcije: da ostane u ugovoru i ispuni svoje ugovorne obaveze, a takođe i ostvaruje svoja prava iz ugovora, prema drugoj strani ili, da odustane od ugovora i plati predviđenu odustanicu. Mogućnost optiranja postoji samo za ugovornika u čiju je korist ugovorena odustanica, tako da druga strana ne može zahtijevati od nje isplatu odustanice umjesto izvršenja ugovorne obaveze. To važi i u slučaju kada je pomenuto ovlašćenje predviđeno u korist obiju ugovornih strana uz razliku što će u tom slučaju, svaka od njih moći da odustane od ugovora plaćajući odustanicu.
Kapara kao odustanica
Član 83
(1) Kad je uz kaparu ugovoreno pravo da se odustane od ugovora, onda se kapara smatra kao odustanica i svaka strana može odustati od ugovora.
(2) U ovom slučaju, ako odustane strana koja je dala kaparu, ona je gubi, a ako odustane strana koja je kaparu primila, ona je udvojeno vraća.
Prema jednom od pravila kojima su uređena pravna dejstva kapare, predviđeno je da strana, koja je dala kaparu ne može odustati s tim da ostavi kaparu drugoj strani kao što to ne može učiniti ni strana, koja je primila kaparu, povraćajem dvostruke kapare onoj, koja ju je dala. Međutim, to pravilo je dispozitivne prirode pa tako i ne mora da se primijeni, tj. ugovorne strane su ovlašćene da svojim sporazumom urede odnose povodom kapare na bilo koji drugi način. Jedna od mogućnosti za to, koja je inače poznata u ovoj materiji, sadržana je u ovom članu pod imenom "kapara kao odustanica". U pitanju je sporazum, prema kome imovinska vrijednost koju jedan ugovornik predaje drugom u trenutku ugovora, ne predstavlja kaparu već ima značenje odustanice.